Не верувам во вечност. Ниту во бесконечна љубов, ниту во сродни души. Никогаш не верував во приказни и многу рано сфатив дека бајките што ми ги раскажуваа за добра ноќ се нереални. Престанаа да ми бидат интересни и морав да си најдам друга занимација пред да заспијам. Замислував среќа, успех, но никогаш љубов. Со текот на времето се што научив беше како да кршам срца. И одлично ми одеше, дури станав и експерт.Ме интересираше само добра забава и ништо повеќе. Планетата Земја ја замислував како светлечка диско топка која без престан се врти.
Неверници и кршачи на срца не сретнував така често. Всушност сретнував, но не беа како мене. Длабоко во себе сите имаа некакви чувства. Можеби избледени, но беа таму. Кај мене ги немаше. И бев среќна поради тоа. Така барем се чувствував заштитена од повреди и од безуспешни романси. Јас бев таа која повредува и не постоеше некој кој ќе ме повреди мене.
Тогаш се појави тој. И не, сега не следи приказна како ме променил и ме натерал да верувам во вечна љубов. Јас сум сеуште истиот неверник. Само не знаев дека некаде постои ист како мене. Ако не и подобар. Или полош. Сфатете го како сакате.Во неговите игри се препознавав себе и му го знаев секој чекор бидејќи беше копија на моите постапки. Начинот на кој си поигрував со туѓите срца сега го видов во неговите очи. Можеби затоа ме привлече и се понадевав дека и овој пат ќе излезам како победник. Ќе ја одиграм добро познатата претстава и ќе заблескам во мојата улога.

No comments:
Post a Comment
Note: Only a member of this blog may post a comment.